Sledi priča o Ani Stojanović, glumici i kulturološkoj istraživačici sveta iz Beograda, Srbija.
- Koja je tvoja priča?
Moje ime je Ana Stojanović. Rodjena sam 27. Aprila 1985. godine u Beogradu u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Oduvek mi je bio magičan podatak da sam kao mala bila deo te multinacionalne imperije. Moje omiljeno mesto za razmišljanje je, ukoliko mi prilike dozvole, livada pod vedrim nebom, sa što manje nepoznatih ljudi, a što više drveća i životnih sagovornika.
- Kako si sebe zamišljala kada si bila mala? Šta je bio tvoj san?
Kada sam bila mala volela sam da se kostimiram stvarima koje bih pronašla u stanu i koje same po sebi nisu morale da budu odevni predmeti, a zatim bih pravila, na licu mesta izmišljene, dramske scene za roditelje i širu familiju kada dodju u goste. Najveći uspeh mi je bio kada sam u vrtiću odlučila da drugoj deci čitam Hajdi. Vremenom je to postao redovan program koji su vaspitačice sa obožavanjem pratile i organizovale, naravno ja tada još uvek nisam znala da čitam. Rekla bih da sam još kao mala instinktivno pojurila za glumom.
- Gde se sada nalaziš po pitanju njegovog ostvarenja?
Dugo nikome nisam čitala Hajdi, a nisam ni skorije pravila predstave za roditelje i familiju. Gluma je i dalje ostala moja najveća strast, a pozorišna scena utočište gde u punoj stvaralačkoj slobodi, ispitujem granice i kapacitete svog kreativnog bića. Po završetku Akademije umetnosti u Beogradu, imala sam priliku da saradjujem sa umetnicima Narodnog pozorišta u Beogradu, Ateljea 212 i Omladinskog pozorišta Dadov. Radoznalost i glad za novim veštinama odvele su me na put daljeg obrazovanja, tako da se moj fokus proširio na istraživanje potencijala društveno aktivnog performansa i tela kao izražajnog sredstva u okviru plesnih studija i antropologije.
- Čime se baviš? Šta je tvoj posao?
Ja sam diplomirana glumica sa završenim internacionalnim masterom antropologije plesa i etnokoreologije pa samim tim i naučnica u razvoju. Trenutno se bavim pitanjem šta moj budući posao može da bude. A odgovor pokušavam da formulišem kroz prijave na doktorate i projekte u cilju daljeg školovanja, ličnog i profesionalnog razvoja, kao i saradnje sa internacionalnim umetnicima i istraživačima. U medjuvremenu, nastavila sam da plešem tradicionalne indonežanske plesove i sa svojom najboljom prijateljicom započela rad na realizaciji dokumentarnog filma i jednog istraživačkog projekta o filmskim uzorima mladih.
- Šta je tebi bila najveća lična ili spoljašnja prepreka u samoostvarenju i kako si je prevazišla?
Prilagodjavanje na konstantno nove okolnosti i svest o stalnoj metamorfozi u pristupu odredjenom problemu. Uvek sam spremna da postavim pitanje i saslušam savet. Radost učenja, radost samoostvarenja, i vizije sebe na kraju tog puta.
- Kako definišeš svoj uspeh? Na šta si ponosna u svom životu i karijeri?
Kao jednog dinamičnog crvića koji nikada nije pravio tunele pravolinijski i ujednačenim ritmom ali je na kraju ipak stigao, preko nekih nesagledivih dubina do same površine tla. Ponosna sam na prijatelje koje sam na svom putu upoznavala, koji su mi približili svet, druge kulture i naučili da ostanem radoznala, nasmejana i nežna prema sebi u svom fokusu na cilj.
- Kako vidiš razvoj svoje karijere?
Nije gotovo dok ne pobedim.
- Tvoja ultimativna motivaciona pesma ili playlista? Šta slušaš kada treba da “pobediš”?
Italijanskog kompozitora Ludovika Einaudija (Ludovico Einaudi) i njegove kompozicije.
https://www.youtube.com/watch?v=l_cuyjXHB7Q
Anin showreel: https://www.youtube.com/watch?v=KnWNHnH7Q8c